Miloš Golubović je kao veoma mlad slikar pronašao stilska polazišta u modifikovanom impresionizmu i simbolizmu koje je mogao da vidi na svojim mnogobrojnim putovanjima. Međutim, kao ratni slikar znatno se približio realizmu, ali ni tada nije bio pripadnik akademizovanog relizma već specifičnoj estetičkoj mešavini ranijih i novih slikarskih pristupa koji su jasno otkrivali njegov likovni senzibilitet sklon slobodnijem izrazu. Između dva svetska rata najpre se potpuno prepustio simbolističkoj poetici a nešto kasnije i manirizmu, posebno u portretskim i alegorijskim temama. Veoma su značajne i njegove teme manirističkih aktova u kojima je dostigao neke od zenitnih tačaka srpskog slikarstva tog perioda. Istovremeno je u paradnim portretima značajnih ličnosti pribegavao ponešto romantizovanom akademskom realizmu veoma naglašavajući vlastitu personalizovanu likovnost u karakterizaciji prikazanih likova.