Đorđe Čutuković

Đorđe Čutuković (1888-1976)

ulje na platnu

68×97cm

1913.

Sign.

O slikaru:

 

  Po završetku osnovne škole i gimnazije u rodnom gradu, slikarstvo studirao na Višoj školi za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu i privatno kod Bele Čikoš Sesije i Menci Klement Crnčića, takođe u Zagrebu. Po izbijanju prvog svetskog rata, vratio se u Srbiju, priključio se srpskoj vojsci, sa kojom je prešao Albaniju. Strahote preživljene u tom periodu, vidno su ostavile dubok trag na njegov budući umetnički izraz. Po završetku rata ceo radni vek radio kao profesor Zemunske gimnazije. Živeći životom čudaka i osobenjaka, retko je izlagao i ostao je gotovo anoniman široj publici. Velika retrospektivna izložba, organizovana dve godine posle njegovog upokojenja, sa oko 800 radova (što predstavlja oko polovinu njegovog opusa), delovala je šokantno, a njome je Čutuković, iako posthumno, obezbedio sebi značajno mesto u istoriji srpskog slikarstva XX veka.

Pero Popović

Pero Popović (1881-1941)

Studije ženskih aktova
olovka na papiru
29×21 cm
oko 1920. god.

O autoru:  


Pero Popović rođen je u Prijedoru 1881. godine. Nakon završene gimnazije u Sarajevu odlazi u Beč i završava tri semestra filozofije, a potom se upućuje u Prag i uči slikarstvo kod Vlahe Bukovca i Čeha Františeka Ženjišeka.Pero Popović će, sa Todorom Švrakićem i Brankom Radulovićem, organizovati prvu izložbu domaćih slikara u Bosni i Hercegovini — u Sarajevu 1907. godine.Zapošljava se na Velikoj realci u Banja Luci 1908. godine. Učenici su mu bili Milivoje Uzelac i Vilko Gecan. Iz Banja Luke prelazi u Sarajevo 1930. godine i tu ostaje do smrti — 1. februara 1941. godine. Slikao je portrete, pejzaže, mrtve prirode, kompozicije sa scenama iz svakodnevnog života. Radio je i jedan ikonostas za crkvu u Prijedoru i mozaike za crkvu u Banja Luci.Njegove stvaralačke potencije su bile izrazite. Brzo se oslobodio Bukovčeve palete sa poentilističkim zasadima i okrenuo se snažnom i kontrastnom kolorističkom izražavanju, koje se približavalo sezanističkoj poetici i Gogenu i na njihovo slikarstvo je upućivao i svoje učenike. O njegovom slikarstvu je vrijedan esej napisala istoričarka umetnosti Vera Jablan. Tonom, punim unutarnjeg pijeteta prema umetniku, ona je pisala: „Studije aktova i portreta, skice sa ulica i nedovršene pokatkad kompozicije pokazuju s koliko je ozbiljnosti ovaj slikar prilazio radu. Kako je velike zahteve imao pred sobom, pred svojom savešću umetnika. Koliko mukotrpnosti i studiozne istrajnosti govori s tih platana o umetniku koji sam, nezavisan od želje i ukusa publike, nezainteresovan za prodaju svojih radova, neprekidno stvara.Jedan od najboljih Bukovčevih đaka, po završenom školovanju, nije se zadovoljio znanjem stečenim na Akademiji. To se vidi iz toga što je Popović ubrzo napustio poentilizam i najprije lazurno, a zatim sve slobodnije do pastuoznog, tražio svoj vlastiti izraz. Njegovi radovi su ozbiljne studije, kolorističkih i tonskih odnosa. Bogata skala snažnih tonova, smelih kontrasta boja i osvetljenja, izraziti crtež i čvrsta komponovanja, karakterišu njegovo stvaralaštvo u kome se uz izvanredno snažno zahvatanje celine, oseća“.