Beta Vukanović
Beta Vukanović (1872—1972)
Mrtva priroda sa voćem i grožđem
tempera na papiru
8,8x14cm
Svi elementi slikarskog postupka, tačan i gibak crtež, koloristički skladovi, efekti svetlosti, način materijalizacije, građenje prostora, kompoziciono rešenje i obrađen motiv tipični su za zrelo stvaralaštvo Bete Vukanović i upućuje na zaključak da je delo nastalo tokom prve decenije XX veka.
Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu. Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu.
Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nemački: Babette Bachmayer).
Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine. Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.
U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.
Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[4Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.
Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13. Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” – muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”. U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.
Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[10] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu, u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[12]. Iz nje su izašle generacije impresionista.
Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.
Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[3] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.
Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).
Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.
Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju. Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu. Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[16] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu, naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.
Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.
Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata. Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[
Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.
U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“, i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.
Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.
Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine.
Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.
Igor Vasiljev
Igor Vasiljev (1928-1954)
Uskoro
Nikola Bešević
Nikola Bešević (1892-1970)
O autoru:
Prve slikarske pouke stekao je u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt. Godine 1911. dolazi u Beograd sa porodicom i upisuje se u Umetničku školu, koju završava 1913. i kao stipendista srpske vlade odlazi u Rim na studije. Za vreme Prvog svetskog rata, u kome je učestvovao dobrovoljno, bio je ratni slikar. Posle preležanog pegavog tifusa, Bešević je otpušten iz vojske, te školovanje nastavlja 1916. godine u Španskoj umetničkoj akademiji u Rimu, gde je iste godine bio primljen u Internacionalno udruženje umetnika. Osim u Italiji, svoj slikarski izraz usavršavao je na studijskim putovanjima u Parizu i Nemačkoj. U Beograd se vraća 1924. godine i započinje pedagoški rad u Umetničkoj školi, čije je nekada bio đak.
Veljko Stanojević
Veljko Stanojević (1892—1967)
O autoru:
Pohađao je Umetničko-zanatsku školu u Beogradu kod profesora Ljubomira Ivanovića i Marka Murata. Od 1920. do 1930. godine živeo je u Parizu. Bio je jedan od osnivača grupe Oblik. Predstavnik je konstruktivističkog slikarstva u jugoslovenskom slikarstvu dok se njegov kasniji rad preorijentisao na koloristički ekspresionizam. Njegovo stvaralaštvo u duhu „idealizovane realnosti“, koje je nastalo 20-ih godina 20. veka kritika smatra njegovim najautentičnijim stvaralačkim periodom, te se Veljko Stanojević svrstava u red naših najznačajnijih slikara treće decenije 20. veka. Prvi put je samostalno izlagao u Beogradu 1922. godine a kasnije na brojnim grupnim i samostalnim izložbama u Jugoslaviji, Evropi i Americi.
-
- Veljko Stanojević Sremski frontAkvarel58x40cm1945.Publikovana i izlagana.
Emanuel Maša Muanović
Emanuel Maša Muanović (1880-1944)
O autoru:
Emanuel Maša Muanović je rođen u Karlovcima 1880. godine. Studirao je slikarstvo u Minhenu i Petrogradu. Bio je i učenik Kirila Kutlika čija je inicijativa za osnivanje Srpske crtačke i slikarske škole u Beogradu 1895. godine, postala temelj razvoja umetničkih škola u Srbiji. Njegova škola je bila prva škola na našim prostorima sa redovnim upisom učenika. Polaznici Kutlikove škole posle završenih studija u Minhenu, Pragu ili Parizu pored Emanuela Muanovića bili su i Kosta Milićević, Nadežda Petrović, Borivoje Stevanović, Dragomir Glišić, Ljubomir Ivanović i drugi. Posle smrti Kirila Kutlika celokupni inventar njegove umetničke škole preuzeo je Rista Vukanović i zajedno sa svojom ženom Betom Vukanović, i od aprila 1900. Godine organizuje u njoj nastavu na modernoj osnovi. Jedan od polaznika njegove škole bio je i Emanuel Muanović. Iz te škole razvila se kasnije Beogradska umetnička škola.
Mirjana Mira Maoduš
Mirjana Mira Maoduš (1942-)
Akril na platnu
- 19x24cm
Saša Marković Mikrob
Saša Marković Mikrob (1959-2010)
Kombinovana tehnika na papiru
35x37cm
Predrag Peđa Milosavljević
Predrag Peđa Milosavljević (1908-1987)
Mostar
100x81cm
1974.
Publikovana i izlagana.
Miloš Golubović
Miloš Golubović (1888-1961)
O Autoru:
Miloš Golubović je kao veoma mlad slikar pronašao stilska polazišta u modifikovanom impresionizmu i simbolizmu koje je mogao da vidi na svojim mnogobrojnim putovanjima. Međutim, kao ratni slikar znatno se približio realizmu, ali ni tada nije bio pripadnik akademizovanog relizma već specifičnoj estetičkoj mešavini ranijih i novih slikarskih pristupa koji su jasno otkrivali njegov likovni senzibilitet sklon slobodnijem izrazu. Između dva svetska rata najpre se potpuno prepustio simbolističkoj poetici a nešto kasnije i manirizmu, posebno u portretskim i alegorijskim temama. Veoma su značajne i njegove teme manirističkih aktova u kojima je dostigao neke od zenitnih tačaka srpskog slikarstva tog perioda. Istovremeno je u paradnim portretima značajnih ličnosti pribegavao ponešto romantizovanom akademskom realizmu veoma naglašavajući vlastitu personalizovanu likovnost u karakterizaciji prikazanih likova.