Kolekcionarstvo kao savremena profesija
Dometi kolekcionarstva i put ka savremenoj profesiji
Osećanje za posedovanjem i prikazivanjem lepog, za najdarovitije kolekcionare je vid kreativnosti. Ono je u ljudskoj biti i fenomen po sebi, koji se javljao u različitim vremenskim razdobljima i geografskim područjima. Kolekcioniranje umetničkih dela se, kao i sakupljanje bilo kojih predmeta, podvodi pod strast, želju da se u sopstvenom vlasništvu poseduju predmeti koji su objekat želje kolekcionara. Ako se izuzme materijalna strana posmatranja umetnosti kao investicije, koja svakako nije nevažna, nije uvek ni odlučujući faktor za formiranje umetničke kolekcije. Neki kolekcionari sakupljaju slike i umetničke predmete čija je vrednost – materijalna i kulturno-istorijska već potvrđena. Druga grupa kolekcionara sakuplja dela aktuelne umetnosti. Kupuju dela svojih savremenika, mahom afirmisanih, a ponekad i mladih i neafirmisanih. Motivi koji ljubitelje umetnosti navode da se upuste u pribavljanje dela i formiranje umetničkih zbirki mogu biti različiti: razbibriga, investicija čija vrednost može vremenom samo da raste ili zaintrigiranost nečim što ne razumeju u potpunosti a što vremenom prerasta u centar njegovih interesovanja, ili pak želja za potvrđivanjem društevog statusa. Takođe, ima i onih koji se upuštaju u sakupljanje umetničkih dela i predmeta vođeni željom da sakupe vrednu zbirku koju će zatim pokloniti narodu i time se upisati u istoriju. Želja za posedovanjem umetničkog dela uvek postoji, to je trajno opredeljenje čoveka, iskonski je u njemu, čovek se umetnošću produhovljuje, biva bolji. To opredeljenje ljudi i država treba da podrži i podstiče.
Iz svega ovoga, može se reći da u svim pomenutim profilima kolekcionara, u njihovoj srži leži segment zaštite, čuvanja i prevencije i to ih ujedno povezuje. Po svojoj strukturi i formi, većina pomenutih kolekcionara manje ili više poseduju zaokružene celine. Njihovi vlasnici se uglavnom opredeljuju za jedan pravac ili za nekoliko poentilnih ili hronološki srodnih umetnika ili pravaca ili su vezani za određenu tehniku, pa tako možemo govoriti o zbirkama. Neke od zbirki prerasle su u muzeje sa sopstvenim izložbenim prostorom, druge su svoju delatnost ozvaničile osnivanjem fondacija ili su svojim aktivnostima priključile i izdavanju knjiga i monografija o umetnosti i umetnicima.
Kolekcioniranje je kompleksan fenomen, koji, da bi se razumeo, mora biti sagledan kroz prizmu različitih disciplina, a ne samo kroz pomenuti istorijsko-umetnički razvoj. Prvo i najvažnije mesto među kulturnim delatnostima daje se istraživanju, zaštiti i korišćenju kulturnog nasleđa. Život svakog kulturnog dobra, uključujući dela likovne umetnosti, oduvek je zavisio od toga kako se čovek odnosio prema njemu. Ponekad je nažalost i sam čovek nemi svedok njihovog propadanja, oštećenja ili uništenja. Mnogi objekti i građevine u kojima se čuvaju umetnička dela, poput muzeja, galerija, crkava, manastira, gradskih većnica, skupština i drugih javnih ustanova – stradali su u prošlosti. Veliku štetu činili su požari, poplave i druge elementarne nepogode, ali najveće štete umetničkim delima nesumnjivo su naneli ratovi i revolucije.
Kada govorimo o prevenciji i zaštiti umetničkih dela u kontekstu kolekcionarstva i trgovine umetninama, podrazumeva se više procesa i to: proces pronalaska dela, restauracije i čuvanja, izlaganja, promocije i eventualno, kao krajnji cilj, prodaje.
Trgovina je jedan od prastarih načina nabavke umetničkih dela i formiranja zbirki. Njena žilavost dokazana je vekovnim trajanjem od najranijih ljudskih zajednica do naših dana. Trgovanje umetninama oduvek je i unosan posao. Svugde u svetu pa i kod nas, postoje tzv. prodajne galerije. One podmiruju zahteve tržišta i prema interesovanju kupca, društvenoj klimi, modi, popularnosti autora, utiču na umetnost i ukus ljubitelja umetnosti. Osim kolekcionara, privatnih kupaca i muzejskih ustanova, iz tih prodajnih galerija snabdevaju se i druge društvene organizacije i preduzeća. Ipak, kolekcionari su najsigurniji, najčešći kupci. No, najjeftinije i najkvalitetnije nabavke su, po pravilu, neposredno od umetnika, u ateljejima, gde nema posrednika i njihove provizije, iz porodičnih zbirki i nasleđivanih umetnina. Kolekcionari znalci upravo su tako, najčešće, nabavljali dela najveće vrednosti za svoje zbirke.
Kao posledica ulaska društva u svet robne proizvodnje i robne razmene javlja se komercijalizacija umetnosti i umetničkih tvorevina. Umetničko delo tako postaje deo tržišta, međutim ono nije u punoj meri organizovano i sređeno, sa jasnim mehanizmom ponude i potražnje. Zato proces pronalaska dela može nekada biti vrlo dugotrajan jer zahteva puno pripremnih aktivnosti u smislu prikupljanje podataka i dobijanje informacija, istraživanje gde je i od koga neko delo moguće nabaviti. Polazi se od relevantne literature i prikupljanja podataka koji se odnose na specifičnog autora i njegov rad. Istražuje se njegova delatnost, samostalne izložbe, monografije sa ciljem da se otkrije što više njegovih dela i dođe do saznanja o stilu, rukopisu i određenim specifičnostima. Aukcijskim izveštaji o prodatim i neprodatim umetninama je isto tako dobar izvor, međutim u vidu objedinjene baze u Srbiji oni ne postoje ili su malo poznati. Putem specijalizovanih sajtova pruža se uvid u bazu svih slikara koji su prodavani ili koji će se tek prodavati na nekim od sledećih aukcija u svetu i kod nas. Cilj je praćenje određenog umetnika i saznavanje o postignutim cenama. Tu se može pratiti rangiranje umetnika, evolucija cena, broj prodatih i neprodatih umetničkih dela, promet i geografska distribucija, signature, monogrami i biografije umetnika i dr. S obzirom da je celokupan ovaj proces često dugotrajan, kolekcionari nekada godinama čekaju priliku da nabave određeno delo za svoju zbirku, nekada angažuju stručnjake da ih savetuju prilikom izbora dela ali i prilikom utvrđivanja autentičnosti dela. Ovo ne čudi jer je još od davnina formiranje privatnih kolekcija pratilo oslanjanje kolekcionara na predstavnike struke – teoretičare, kritičare i istoričare umetnosti, na kulturne radnike i ljude iz prakse, galeriste, trgovce. U trgovini umetninama sarađuju brojni činioci kulturne industrije, državni organi, aukcijske kuće, posrednici, eksperti za procenu, autori monografija i kataloga. Proces pronalaska i pronalazak umetnina praćen je i problemom procene vrednosti dela na tržištu, a neretko i utvrđivanje autentičnosti i autorstva dela. Kada je trgovina slabo snabdevena, a potražnja velika, neretko dolazi do izrade kopija i falsifikata, prevara. Kako bi kolekcija bila verodostojna i umetnički i kulturno vredna, ako izuzmemo manipulacije kojih svakako ima, kao neophodnost se nameće provera autentičnosti dela. Ona se pored ličnog znanja i iskustva, vrši preko stručnih lica iz struke istorije umetnosti ili se angažuju lica specijalizovana za rad samo sa određenim predmetima ili autorima: galeristi, profesionalni dilera umetnina, drugi kolekcionari, renomirane aukcijske kuće. Kada se ova pripremna faza završi i prikupe se svi potrebni podaci, postignu dogovori, sagleda cela struktura i forma slike, delo postaje deo kolekcije. Ovde treba pomenuti i da ono što privatne zbirke čine različitim od na primer muzejskih, jeste mogućnost otuđivanja radova. Privatne kolekcije su živi organizmi i podložne su menjanju, što je verovatno i bio jedan od razloga njihovog opstanka. Nije redak slučaj da kolekcinari otuđivanjem (prodajom ili razmenom) jednog vrednog umetničkog dela za svoju kolekciju nabave nekoliko radova koji se koncepcijski uklapaju i bitno upotpunjuju njihove zbirke.
Iako u ovoj fazi zaštita nije još došla do izražaja, istraživanjem tržišta u potrazi za umetninama, upoznavanjem i izučavanjem autora i njegovih dela, postiže se veća informisanost i omogućava širenje saznanja, promocija autora. Takođe, detaljnijim istraživanjima i analizama dela moguće je doći do značajnih otkrića u smislu preciznijih datovanja, ili čak, u nekim okolnostima i situacijama, otkrića dela koja su smatrana izgubljenim ili nisu o njemu do tog trenutka postojala nikakva ili jesu, ali skromna saznanja.
Nakon što delo pređe u vlasništvo kolekcionara ili trgovca umetninama, sledi proces sređivanja i saniranje eventualnih oštećenja. U ovom delu značajna je uloga restauratora i konzervatora i tu se sada ulazi u segmet zaštite umetnina. Odluka da se slika restaurira ozbiljna je, može se uporediti sa lečenjem. Restauracija je nužnost iako odnosi ponešto od autentičnosti umetničkog dela. Posmatraju se uslovi ukojima se delo nalazilo, predhodne popravke i intervencije, procedure koje će se sada primeniti kao i njegovo fizičko stanje. Restauriranje može da znači mnogo: čišćenje od prljavštine, uklanjanje potamnelog sloja laka kod slika, saniranje oštećenog platna, rama i sl., produženje veka trajanja predmet, zatim usporavanje prirodnog procesa starenja i obnavljanje izvornog oblika. Procesom konzervacije i restauracije i otklanjaju se posledice bioloških i hemijskih dejstva i fizičkih faktora degradacije. Nijedan proces ne sme da se primeni ukoliko će oštetiti ili oslabiti građu, takođe ne sme se ukloniti nijedan deo originalalnog dela slike. Cilj je da se stabilizuje ono što je ostalo od originalne umetnine i da se pažnja usmeri na očuvanje izvorne umetnikove namere. Restauracija se po potrebi može primeniti i na stare ramove, kroz proces uklanjanja nečistoće, skidanjem stare pozlate i pripreme za novu, što posebno važi za slike starijeg doba. Procesi restauracije i konzervacije nabavljenog dela je vrlo važno jer će dobro restaurirano delo tako trajati dugo, ukoliko se naravno pritom vodi računa o budućim uslovima njenog čuvanja. Kako bi sve bilo dobro izvedeno, bitna su upravo saznanja do kojih se došlo u prvoj fazi – fazi istraživanja tržišta i nabavke dela, o vremenu nastanka, autoru, školi, tehnici, dimenzijama, hemijskim analizama boje. Zato je bitno temeljno je izvesti. Zahvaljujući tome, restaurator će bolje odgovoriti na izazov koji je pred njim i posao kvalitetnije završiti, a ujedno i podići vrednost slike na tržištu. Sledi izveštaj i dokumentacija o izvršenim zahvatima što je vrlo važno jer predstavlja legitimaciju svakog umetničkog dela koja će mu obezbediti buduće trajanje.
Da bi uspešno prezentovali svoj rad, kolekcionari i/ili trgovci umetninama imaju svoj sajt, kao vrstu portfolia i prezentaciju kolekcije i onoga što rade. Na ovakav način ne samo da će pružiti informacije o svom radu i kolekciji nego će i edukovati ljude i potencijalne kupce. Ovaj deo prezentovanja delovanja i radova, neizostavno podrazumeva i prezentaciju autora i umetničkog dela što je još jedan vid zaštite i obezbeđivanja budućeg trajanja i aktuelnosti dela. Tu svoje mesto nalaze recenzije i kritike o autoru i njegovom radu od strane poznatih i uticajnih stručnjaka, svedočanstva o autentičnosti dela i autorstva i dr. Sve ovo utiče da jedno delo bude sačuvano i negovano. Delo se ne posmatra više samo u kontekstu estetskog uživanja, umetničkog ili naučnog saznavanja, već i informisanja javnosti i vrednovanja umetnosti, u širi kulturološki okvir. Dakle, delovanje kolekcionara podrazumeva prezentaciju, edukaciju, komunikaciju, animaciju, interpretaciju, koji se primenjuju na različite segmente društva, bliže im se objašnjava kulturna i umetnička produkcija i baština, te da bi oni lakše prihvatili ove vrednosti i razvili svest o važnosti sopstvene aktivnosti u kulturnom razvoju. Ujedno time se stvara i potreba i želja da se određeno delo poseduje
Još jedan aspekt kolekcionarske delatnosti jeste izlagački. Kolekcionari rado izlažu svoje kolekcije jer smatraju da je to njima “dato“ privremeno na čuvanje i da će pokrenuti i druge. Izlaganje i publikovanje umetničkih dela može višestruko da im uveća kako tržišnu, tako i kulturno-istorijsku vrednost. Kao što smo videli kroz istorijski razvoj kolekcionarstva, materijalnom aspekt uvek je bio njegov neodvojiv deo. U ekonomskom diskorsu, kupovina odnosno prodaja se tradicionalno smatra „krajnjom svrhom čitave proizvodnje“ odnosno, smešteno u kontekst kolekcionarstva, krajnjim ciljem nabavke nekog dela. Kada je reč o mestima za izlaganje kolekcionarskih dela, može se reći da se u savremenim kolekcionarskim i trgovačkim delatnostima, u izlaganju i promovisanju dela, ruši negde i konvencionalni izlagački prostor. Promocija umetničkih zbirki iz privatnih kolekcija, vrše se u izložbenim prostorima, galerijama, kulturnim centrima i aukcijskim kućama koje mogu biti prodajnog ili samo izložbenog karaktera. Realizuju se često sopstvenim sredstvima, kao i izdavačka delatnost za iste vezana – publikacije, monografije, katalozi.
Sa druge strane, imamo i privatni aspekt izlaganja koji se vezuje za drugačiji profil kolekcionara a to su oni koji ne prihvataju takvu vrstu javne izlagačke delatnosti već dela čuvaju za sebe, kao svoju privatnost i ne smatraju da bi trebali da to podele. Ovo se ne menja čak i ako se u njihovim zbirkama nalaze dela od kulturnog i istorijskog značaja, jer država nije obezbedila odgovarajući okvir kojim bi se regulisale prakse u izlaganju, čuvanju, evaluaciji i kupovini/prodaji umetničkih dela. Ako je i ima, njihova izlagačka delatnost vezana je isključivo za sopstveni prostor i za odabranu klijentelu. Tu se eventualno mogu stvoriti uslovi za uspostavljanje živih odnosa između vlasnika dela i potencijalnog kupca na primer, delo je na ovakav način dostupnije i bliže posmatraču. U pitanju su pojedinci, a fokus je na ljubitelje umetnosti. U intimnoj atmosferi, oni ga mogu uzeti, proučiti, sagledati do detalja, njihov kontakt sa delom je znatno prisniji nego što je to slučaj sa muzejskim eksponatom ili zbirkom izloženom široj javnosti. Stvara se veća interakcija sa delom, podiže se nivo učešća pojedinca i ponovo, podstiče kreiranje potreba i interesovanja za delo neposrednim kontaktom sa istim.
Kulturno-prosvetna delatnost kolekcionara u modernom vremenu kada informacija predstavlja neprocenjivo dobro, ima važnu ulogu. Ovaj segment kolekcionarske delatnosti ima potencijal da kolekcionarstvu pruži prostor gde će ljudi sticati možda neka nova znanja, proširivati vidike i negovati pozitivan odnos prema kulturi, umetničkoj građi i istoriji. Svoj doprinos, kolekcionari daju gestom ustupanja dela za potrebe organizovanja izložbi, čime vrše negde i sopstvenu promociju. U situacijama kada muzeji iz različitih razloga nisu dostupna posetiocima, pa dela koja se u njima nalaze teško izlaze na videlo, izložbe privatnih kolekcija je dobra alternativa – prilika da vidimo kapitalne radove umetnika. Sa druge strane, činjenica je da postoje brojni sjajni likovni stvaraoci čije slike muzeji ne kupuju, te su umetnici prepušteni sebi, pa ko nađe za shodno da kupi sliku od njih čini dobru stvar za obe strane. Privatni kupac će tako, možda, neko delo platiti više nego muzeji, koji kupuju samo ono što im nedostaje, kako bi popunili zbirke. U vezi sa težnjom da dela iz kolekcija budu često izložena, možda čak i stalno u nekom javnom prostoru jeste i to što iako zbirku ne stvaraju sa namerom da je poklone muzeju, dešava se da jedan segment svog rada kolekcionari usmere upravo na uticaj na formiranje i razvoj umetničke kolekcije muzeja, galerija i drugih sličnih institucija, putem poklona ili legata koji čine značajan broj njihovog umetničkog fonda. Pored pojedinačnih poklona, značajne su i manje ili veće umetničke celine, tzv. poklonzbirke. Značaj novoprimljenih umetničkih dela je višestruk. Poklonjeni radovi omogućavaju uvid u pojedinačne autorske koncepcije kao i njihovo sagledavanje u širem kulturnoistorijskom kontekstu, zatim omogućavaju proučavanje umetnosti koja se razvijala van glavnih tokova, i obogaćivanje umetničkog fonda delima savremenih umetnika. Iako se kolekcionari teško odvajaju od svojih dela, gest darivanja je od neizmernog značaja jer se u njemu ogleda svest građana koji prepoznaju ulogu i značaj umetničkih institucija kao mesta očuvanja nacionalne kulturne baštine. Tako na primer, u Srbiji, za Narodni muzej u Beogradu, naveći značaj imala je svakako zbirka kneza Pavla Karađorđevića. On je 1929. godine osnovao prvi Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Knez Pavle nasledio je, kupovao ili na poklon od prijatelja i samih umetnika dobijao vredna umetnička dela. Tadašnji kustos muzeja, Milan Kašanin, putovao je po njegovom nalogu u Pariz gde je kupovao dela francuskih impresionista i predstavnika avangarde. Sam knez Pavle je novoosnovanom muzeju poklonio gotovo polovinu dela koja su činila deo njegove zbirke.
Tradicionalne studije kolekcionarstva ovu disciplinu smatraju „visokom kulturom”. Njegova intelektualna skladnost proizilazi iz suživota sa drugim disciplinama: akademska istorija, arheologija, antropologija, istorija umetnosti (koja uključuje u sebe i dekorativnu ili primenjenu umetnost). Analize kolekcionarstva koje su trajale tokom XVI, XVII i ranog XVIII veka, imale su veliki udeo u utemeljivanju parametara za ove discipline, ali se takođe njihovo proučavanje svelo na značaj individualnih primera ili grupu sakupljenog materijala umesto da se fokusira na sam značaj kolekcionarskog procesa. Analizirane funkcije kolekcionarstva – evidentiranje, prikupljanje, čuvanje, stručna obrada umetničkih predmeta, obavljanje kulturno-prosvetne delatnosti, evidentno afirmišu kolekcionarstvo kao savremenu profesiju. Kao što smo videli, na više nivoa značajna je i funkcija izlaganja i animacije, u sinergiji sa atributima stalnosti i otvorenosti za javnost. Razvijana postepeno još od najranijih ljudskih zajednica, kolekcionarska profesija treba da učestvuje u izgradnji i opstane i u narednim fazama promena, da iznova potvrđuje i očuva svoju ulogu i mesto u komunikaciji između domaćih i stranih umetničkih scena, da ima svoju ulogu i uvid u buduća dešavanja, da otvara nova pitanja, revalorizuje dostignute vrednosti prošlosti. Kolekcionari treba da nastave da se bave istraživanjima umetničke scene i tržišta jer na taj način postaju jedni od bitnih nosilaca kulturne politike i buduće kulturne strategije, a ujedno time se potvrđuju, osiguravaju svoje mesto u istoriji, umetnosti, kulturi, uspešno balansirajući između zaštite kulturnih dobara, podržavanja i praćenja savremene produkcije umetničke scene.
Potrebe čoveka za sakupljanjem raznovrsnih predmeta sa ekonomskim, verskim i magijskim, estetskim i saznajnim motivima, Tokom višemilenijumskog procesa razvoja ljudskog društva, smenjujući jedni druge ili egzistirajući paralelno, sreću se raznovrsni, formalni i neformalni, subjekti koji su se organizaciono približavali i udaljavali od današnjeg značenja reči kolekcionarstvo. Ipak, uprkos drevnosti sadržaja i vekovnog postojanja mnogih zbirki, kolekcionarstvo je sve češće proizvod savremenog doba.
Da li kolekcionar može da živi i preživi u današnjoj tržišnoj trci i obezbedi sebi poziciju jednog od kreatora kulturnog života sredine? Odgovor je pozitivan. Iako još uvek nedovoljno pozicionirani u današnjem vremenu, a posebno u okviru kulturne ponude zajednice; iako nisu u potpunosti izašli iz anonimnosti i postali uobičajeno mesto kulturnog napajanja konzumenata kulture, kolekcionari se ipak negde pravilno počinju percipirati. Oni jesu poput čuvara „vremenske linije“ jednog društva, moćni saučesnici u kreiranju istorijskog sećanja, ali i istorijske stvarnosti, pomoćno sredstvo u definisanju budućnosti, čime se određuje i njegova uloga u ostvarivanju kulturne politike. Njihove aktivnosti usmerene istraživanju tržišta, prikupljanju, čuvanju i izlaganju predstavljaju zadatke koji nisu sami sebi cilj, već se realizuju radi postizanja konkretnih svrha: počevši od uživanja/zadovoljstva preko proučavanja, obrazovanja, radi dostizanja materijalnih i duhovnih ciljeva usmerenih ka korisnicima umetničke građe. Neprofitna, odnosno nekomercijalna priroda delatnosti kolekcionara zasniva se na društveno korisnoj svrsi kojoj opet nije cilj da proizvodi samo profit već i da ispunjava zadatke koji su u službi društva. Konkretnije, obavljajući širok spektar zadataka, kao što su poslovi prikupljanja, konzervacije, stručno-naučne obrade i čuvanja umetničke građe, kolekcionarstvo postaje profesija od opšteg interesa.
Zbog ove velike uloge koju igra kolekcionarstvo, ono postaje i jeste savremena profesija. Zato treba da se potrudi da profesionalnim marketingom javnosti pokaže u čemu je njegov kvalitet i po čemu se razlikuje od drugih kulturno-umetničkih profesija. To je profesija koja želi da ispuni i svoju obrazovnu ulogu, odnosno da prenosi znanje, nudi obrazovanje i informacije savremenom čoveku i stoga mora da se upusti u borbu za osvajanje dostojnog mesta u javnosti za svoje delatnosti i stavove, da sebe učini popularnijom ne gubeći kriterijume za kvalitetno i profesionalno. Težeći da što više izbalansira između kvaliteta i sadržaja, uzevši u obzir relativno loše stanje muzeja i muzejske prakse, kolekcionarstvo postaje na izvestan način nužnost savremenog sveta. Kolekcionar i njegov rad iz tog razloga moraju ponovo biti otvoreni ka javnosti i „demistifikovani“.
Autor: Vladimir Janićević dipl. istoričar umetnosti